Projektovanje jedne dobre savremene koncertne sale zavisi od kreativne saradnje između arhitekata, inženjera zvuka (akustičara), i naravno, klijenta.
Kada je Lincoln Center Philharmonic Hall u Njujorku otvoren, 1964. godine, bilo je očigledno da se negde ozbiljno pogrešilo. Ukratko, akustika dvorane je bila izuzetno loša.
Max Abramovitz, arhitekta dvorane, više se bavio eksterijerom nego enterijerom, Leo Beranek, akustičar, nije uspeo da se izbori za svoj glas, a komitet za izgradnju dvorane filharmonije Linkoln Center ponašao se svojevoljno i neznalački dok je kresao budžet i u poslednjim trenucima menjao dizajn.
|
Witold Rybczynski, profesor urbanizma na univezitetu Warhton u Pensilvaniji, SAD, skreće pažnju na 10 velikih arhitektonskih promašaja, koji su odabrani po jednostavnim kriterijumima: veliki budžeti, poznata imena arhitekture, čuveni projekti, i… loša rešenja koja su zadale puno muke investitorima. Ovo je jedan od primera dok ostale možete pronaći na linku na kraju teksta. |
Nakon pet pokušaja da se reše problemi akustike, preduzete su drastične mere - 1976. godine zgrada je doživela kompletnu rekonstrukciju. Ovoga puta arhitekta Philip Johnson radio je sa akustičarem Cyril M. Harris: spustili su plafone, promenili ugao poda, i zamenili pozadinu bine.
Nova dvorana imala je i novo ime, Avery Fisher Hall, i bila je bolja od prethodne - ovoga puta bar su muzičari mogli da čuju same sebe, ali bilo je to daleko od uspeha.
Godine 2005. odobrena je još jedna rekonstrukcija, ovoga puta po projektu biroa Foster + Partners.
Linkovi: